Belgija – najsevernija balkanska zemlja
Sticajem okolnosti, Sosini sapuni imaju mogućnost da putuju po evropskim zemljama i šire svoju priču zainteresovanim ljudima. Za sada je tako, dok se ja – Sosa, ne stacioniram negde na duži vremenski period. 🙂
Pošto je Belgija destinacija sa kojom ću se nakon šest meseci pozdraviti, bilo bi lepo da nešto napišem o utiscima iz mog iskustva. Kako iz ugla svakodnevnog života, tako i iz sapundžijskog ugla i zainteresovanosti ljudi za očuvanje prirode i sopstvenu negu.
Upotpuniću ovaj tekst fotografijama, kako biste imali još neku, od mnogobrojnih preporuka na internetu, ukoliko budete u prilici da posetite ovu zemlju, ili da se možda čak i nastanite.
#120daysproject Čišćenje organizma
Potpuno je normalno da, ukoliko želimo imati zdravo telo, moramo imati i zdrave životne navike. Sportisti koji od malih nogu usvoje određenu vrstu režima ishrane i svakodnevnih obaveza, verovatno ovakve tekstove gledaju sa nekim “pffff” izrazom na licu (ako ih uopšte gledaju/čitaju). Međutim, mnogi ljudi ustale u svoje životne navike stvari koje možda/verovatno/sigurno nisu dobre za njih, ali – ili im je teško da se od takvog načina života odviknu, ili nikada nisu ni razmišljali o tome da bi nešto trebalo da promene.
Ja sam osoba koja je pripadala svim ovde navedenim profilima. Bila sam sportista dugi niz godina. Fizički sam 6, od 7 dana u nedelji bila aktivna. U to vreme nije bilo potrebe da razmišljam o tome na koji način i u koje vreme se hranim, jer sam jela mnogo i trenirala mnogo. Metabolizam je bio ubrzan i cirkulacija hrane kroz moj organizam je imala svoj ritam.
Od svoje desete godine počela sam ozbiljno da se bavim atletikom. Naučila sam vremenom šta znači unos zdravih (a i štetnih) namirnica u organizam. Da se razumemo – nisam nikada mnogo morala da pazim šta jedem. U moje vreme nisu bili popularni blugur, kinoa, kuskus i druge, u današnjici zamene za hleb. Otac me je učio da je uvek potrebno od svega jesti po malo, da je potrebno i važno imati meru u svemu. Ja sam uvek jela mnogo. Svega. Veliki sam gurman i dan danas. Odrasla sam u Vojvodini, pikantna kuhinja je nešto što preferiram. Ali sam jela sve – svega po puno! 🙂 Sreća je bila takva da sam imala gde da potrošim kalorije.
Kilaža mi je dvadesetak godina bila uvek približno ista. Tek pre 2-3 godine, moje telo je počelo da se menja, prvenstveno zbog toga što je moja fizička aktivnost pala na takoreći nepostojeći nivo. Šetnja i svakodnevno, regularno hodanje za organizam koji je bio mnogo pokretniji – nisu baš idealni treninzi. Postala sam manje elastična, a to je za sobom povuklo i mentalnu lenjost koja se odrazila na fizičku.
Već duži vremenski period, u razgovorima sa samom sobom, pravila sam planove o tome da ću naći zanimaciju za svoje telo u vidu nekog vežbanja, voženja bicikla, bilo čega samo da prekinem ovo “ništa” koje sada već predugo traje. Ne znam da li je gore kada je čovek svestan da nešto mora da menja i to sebi konstantno ponavlja, a ništa se ne dešava, ili kada je nesvestan i ne želi da promeni ništa, uprkos mnogobrojnim lošim životnim navikama.
Ovi, gorenavedeni razgovori se i dalje odvijaju, s vremena na vreme. Ali se nešto i promenilo, pomaklo sa mrtve tačke. Slučajno ili namerno, svesno, nesvesno ili podsvesno… saznaću kako vreme bude odmicalo.